Rat u Gradu

Kraj prvog dijela

    Dan – dva ka­sni­je oti­šao sam na Mi­ro­goj s na­mje­rom po­sje­ti­ti voj­ni­čko gro­blje i po­mo­li­ti se na tom mjes­tu za du­še svih onih ko­ji­ma grob­ovi mo­žda ni­ka­da ne­će bi­ti obi­lje­že­ni. Na­šao sam pr­eora­no po­lje. Read more »

Mladen Bevanda IV dio

 Ono što treba potcrtati jest činjenica: u Bleiburgu i na križnom putu ubojstva, zločini, izvršeni su bez sudskog procesa. Pravorijeci-presude su i nakon toga donešeni unaprijed, iznuđivali su se nasiljem, mučenjem, prisiljavanjem, lažnim svjedočenjem… Read more »

Mladen Bevanda III dio

  Ubijalo se kao od šale. Iz obijesti. Tek tako, sačekivali ih, tukli. Mrtva tijela su ostajala pored puta. Jezu izaziva tzv. Kapetan Jaruga – simboličan naziv, koji je išao na začelju kolone i valjda uklanjao tragove, kupio mrtva tijela. Read more »

Mladen Bevanda: II dio

    Pola stoljeća se prikrivalo ovo genocidno djelo. Razgovaralo se šapatom s najpovjerljivijim. Znalo se: dogodilo se nešto strašno, ali je prava, potpuna, istina teško otkrivana. Read more »

Mladen Bevanda: O knjizi I dio

                                                     Odlučio sam napraviti mali predah i umjesto nastavaka ratnog dnevnika i knjige, objaviti samo recenziju knjige “Pakao je počeo u Bleiburgu”, iz pera gosp. Mladena Bevande. Njegov naslov “Da se ne ponovi” meni je vodilja, objašnjenje zašto ovo radim i zašto postoji ovaj blog.

Read more »

Str. 52. pola Križnog puta.

    NE, ovo nije kraj križnog puta, ovo je “samo” prva polovica. Neznam ima li goreg mučenja, nego pustiti nekoga na slobodu, da bi ga uskoro opet lišio slobode i mučio skoro do smrti?? Read more »

Str. 51. Tifus

    Dru­gi do­ga­đaj, ne­iz­bri­si­vo ure­zan u mo­je pa­mće­nje, jest mo­je obo­lje­nje od trbu­šnog i pje­ga­vog ti­fu­sa is­to­do­bno. Ne­ko­li­ko da­na imao sam učes­ta­le pro­lje­ve, ne­ka­kve to­čki­ce po ti­je­lu i vi­so­ku tem­pe­ra­tu­ru. Osim me­ne obo­lje­la je još ne­ko­li­ci­na. Read more »

Str. 50. PTSP?

      50 strana… niti polovica muka i Križnoga puta.

    Na­ša “ko­mu­na” po­če­la se ve­oma la­ga­no ali i si­gur­no osi­pa­ti. Vje­ru­jem da je svat­ko od nas že­lio da već je­dnom i nje­ga pro­zo­vu ka­ko bi do­šao kraj ne­iz­vje­snos­ti. Iz tog vre­me­na pam­tim dva do­ga­đa­ja. Po­ku­šat ću ih opi­sa­ti.

Read more »

Str. 49. Odlasci

    Ka­sni­je smo do­bi­li i ne­ku vrstu sla­ma­ri­ca ko­je smo pu­ni­li ku­ku­ru­znom ko­mu­ši­nom. Svi ko­ji ni­su ima­li po­kri­vač do­bi­li su po je­dnu tan­ku voj­ni­čku de­ku. Read more »

Str. 48. Prve posjete

    Je­dnog da­na ne­ko­li­ci­na je bi­la pro­zva­na. Neko su vri­je­me staj­ali kod ula­zne ka­pi­je. Ka­pi­ja se otvo­ri­la, ušao je je­dan ofi­cir a za njim ne­ko­li­ko že­na. Bi­la je to ro­dbi­na pro­zva­nih ko­ja ih je, tra­ga­ju­ći od lo­go­ra do lo­go­ra, us­pje­la pro­na­ći. Read more »

Str. 47. Kovin

    Pri­je su­sre­ta u ne­kom od pret­ho­dnih lo­go­ra ni­ko­ga ni­sam po­zna­vao. Po go­di­na­ma sam sa­svim si­gur­no naj­mla­đi. To mi je ma­la pre­dnost kod di­obe hra­ne. Go­to­vo sva­ki ku­har mi na­li­je gus­tiš i do vrha na­pu­ni por­ci­ju. Read more »

Str. 46. Neamnestirani

    Pa­pi­ri s na­šim poda­ci­ma pre­da­ti su u upra­vu lo­go­ra. Vi­jest o amnes­ti­ji je po­uz­da­na. Stu­pi­la je na sna­gu 3. ko­lo­vo­za. Raz­mje­šta­nje. Ko­ji dan ka­sni­je na­log da se svi hrvat­ski ča­sni­ci pre­se­le u han­gar broj dva. Ne mo­že­mo svi sta­ti. Ima nas pre­ko ti­su­ću. I ja me­đu nji­ma. Read more »

Str. 45. Amnestija?

    U pri­ča­ma se is­ti­ca­la te­za da smo mi za­pra­vo do­bro pro­šli. Ipak nas je os­ta­lo ži­vih. Sve one gru­pe ko­je su tje­ra­ne ju­žnom pu­ta­njom, uz Sa­vu, za­vrša­va­le su na pros­to­ri­ma lo­go­ra Ja­se­no­vac, gdje su svi bez iznim­ke po­bi­je­ni. Sa­mo Sve­mo­gu­ći zna ko­li­ko je hrvat­skih voj­nih za­ro­blje­ni­ka i ci­vi­la ba­če­no u ma­so­vne ja­se­no­va­čke gro­bni­ce.

Read more »

Str. 44. Logorski život

    Upo­znao sam i ne­ko­li­ko ta­li­jan­skih ča­sni­ka-za­ro­blje­ni­ka. Je­zik mi ni­je pre­pre­ka. Mo­žda nas zbli­ža­va i re­la­ti­vno sro­dan men­ta­li­tet. Ne­ko­li­ko pu­ta sam pri­mi­je­tio da iza na­šeg han­ga­ra lo­že va­tru i ne­što ku­ha­ju. Read more »

Str. 43. Vršac

    Ko­nac srpnja. Da­tu­ma se ne sje­ćam. Je­dno ju­tro ve­li­ka gun­gu­la. Ču­je­mo da ide­mo da­lje. Sta­je­mo u re­do­ve i čim je ko­lo­na us­tro­je­na izla­zi­mo iz tvrđa­ve. Vo­de nas na že­lje­zni­čku pos­ta­ju i tu se ukrca­va­mo u du­ga­čku kom­po­zi­ci­ju mar­ve­nih va­go­na. Read more »