Rat u Gradu

str. 81. zašto?

    Do­ša­vši u će­li­ju, ne za­čuh ni je­dno pi­ta­nje. Oči­to je izraz mo­ga li­ca sve re­kao. Po prvi put ni­sam iz­bje­ga­vao do­dir hla­dnog be­to­na, su­pro­tno, čak mi je go­dio. U gla­vi mi je bru­ja­lo, ci­je­lo me je ti­je­lo bo­lje­lo. Dan sam do­če­kao bu­dan, kon­cen­tri­ra­ju­ći mi­sli na stva­ri ko­je se do­ga­đa­ju izvan ovog ži­vo­ta. No, stal­no mi se vra­ća­la mi­sao ko­li­ko ću mo­ći iz­drža­ti da se ne slo­mim. Sta­ri Je­fim, moj prvi su­sjed, se­ljak s Ma­nja­če, pro­gla­šen ku­la­kom i ja­ta­kom i kao ta­kav obra­đi­van, šap­tao mi je ka­ko čo­vjek mo­že iz­drža­ti vi­še ne­go ži­vo­ti­nja. Su­mnjao sam da li sam gra­đen od ta­kvog ma­te­ri­ja­la. Htio sam ži­vje­ti i os­ta­ti psi­hi­čki i fi­zi­čki zdrav. Bio sam uvje­ren da to bez kom­pro­mi­sa ne­ću us­pje­ti. Ako to i bu­de, onda će to bi­ti na moj a ne na ne­či­ji tu­đi ra­čun.

     Ne­ko­li­ko sli­je­de­ćih da­na, ne­po­zi­van na nas­ta­vak sa­slu­ša­nja, u stva­ri do sa­da is­tra­ži­te­lje­va mo­no­lo­ga, izmiš­ljao sam i odmah odba­ci­vao ra­zno­ra­zne pri­či­ce. Kad bih barem znao kakvo se priznanje od mene traži, bi­lo bi mi la­kše. Mi­slio sam da im je o me­ni sve po­zna­to. Bio sam već pod is­tra­gom, op­tu­žen, su­đen i oslo­bo­đen. Taj­ni ni­sam imao. Da li sam bio na po­lo­ža­ju, u bor­bi? Je­sam. Da li sam pu­cao? Je­sam. Da li sam ko­ga po­go­dio? Ne znam. Si­lo­vao, pa­lio, plja­čkao? Ni­sam. Ne sa­mo ja ne­go nit­ko iz mo­je pos­troj­be. Čak smo skri­ve­no i po­ma­gali si­ro­ti­nji, pro­se­ći od skla­di­šta­ra hra­nu i di­je­le­ći je. Ako je živ, o to­me bi mo­gao ne­što re­ći i Ga­bro Smi­ljan iz Va­ra­ždin­skih To­pli­ca, či­joj sam broj­noj dje­ci mno­go pu­ta do­nio ra­znih na­mir­ni­ca. Je­dan­put čak i is­pro­še­ne co­ku­le s kojih sam sa­ti­ma ski­dao ča­vle ka­ko bih im sa­krio voj­ni­čko po­dri­je­tlo. Si­gur­no to ni­sam ra­dio mi­sle­ći da ću se je­dno­ga da­na na­ći u ova­kvoj si­tu­aci­ji. Bio sam je­dnos­ta­vno kršćan­ski od­go­jen da ni­ko­me ne či­nim zlo, a da po­mo­gnem sva­ko­me ko­me je po­moć po­tre­bna.

 NASTAVLJA SE