Rat u Gradu

str. 79. Teža “igra” počinje.

   Si­la­zi­li smo s ka­ta u po­drum. Ne­n­avi­kao va­ljda na ta­ko ti­ho i krat­ko sa­slu­ša­nje i izve­vši iz to­ga svoj za­klju­čak, moj pra­ti­lac pro­ko­men­ti­ra ka­ko je naj­pa­me­tni­je odmah pri­zna­ti. Ni­sam mu ni­šta od­go­vo­rio. Ušao sam u će­li­ju i sjeo na svo­je mjes­to. Oče­ki­vao sam da će opet do­ći po me­ne. Ta­ko sam i za­spao i pro­bu­dio se ka­da su prvi si­vi na­go­vje­šta­ji zo­re po­če­li ula­zi­ti kroz po­drum­ski pro­zor. Us­tao sam. Mo­ji su­pa­tni­ci su spa­va­li. Ka­ko je sre­diš­nji dio pros­to­ri­je bio slo­bo­dan izuo sam san­da­le i po­čeo ko­ra­ci­ma pre­mje­ra­va­ti će­li­ju. Krv je pro­ko­la­la i osje­tio sam se bo­lje.

    Sli­je­de­ćih ne­ko­li­ko da­na ni­je se do­go­di­lo ni­šta. Da ni­je bi­lo di­je­lje­nja hra­ne, či­ni­lo bi se da nas je Bog za­bo­ra­vio. I on­da opet u glu­ho do­ba no­ći bu­di me uda­rac no­gom i mlaz svje­tla iz ba­te­rij­ske lam­pe upe­ren u li­ce. Po­ziv i ja kre­ćem na no­vo sa­slu­ša­nje.

    Ula­zim u is­tu kan­ce­la­ri­ju, sta­jem pred is­tog is­tra­ži­te­lja. Dje­lu­je pu­no ži­vlje, bu­dni­je. Ovaj put na  sto­lu ne­ma onih hrpa pa­pi­ra, sa­mo pi­sa­ći stroj i po­kraj nje­ga ne­što crno na­lik na “va­spi­tnu pa­li­cu”. Tre­ba ču­va­ti glavu, po­mi­slih. Ne­ko­li­ko du­gih mi­nu­ta na­bi­je­nih ti­ši­nom la­ga­no pro­tje­ču. Gle­dam u sve sa­mo ne u is­tra­ži­te­lja ko­ji, me­đu­tim, osje­ćam, u me­ne zu­ri. I ko­na­čno pi­ta­nje: da li znam za­što sam li­šen slo­bo­de. Ovaj sam put bio opšir­ni­ji re­ka­vši da sam sve ove da­ne ra­zmiš­ljao ali se uz naj­bo­lju vo­lju ra­zlo­gu ni­sam mo­gao do­sje­ti­ti. Is­tra­ži­telj se na­smi­jao i po­čeo me pi­ta­ti oso­bne po­dat­ke. Po­la­ko sam od­go­va­rao jer je moj ispi­ti­vač tre­bao vre­me­na da na­ba­daju­ći sa dva prsta, za­pi­še mo­je od­go­vo­re. Kad je to bi­lo go­to­vo, za­tra­žio je od me­ne da ko­na­čno po­čnem go­vo­ri­ti. Re­koh da ne znam o če­mu. Pri­znaj, re­kao mi je, mi i ona­ko sve zna­mo. Sa­mo pro­vje­ra­va­mo tvo­ju is­kre­nost. Sve je ovdje za­pi­sa­no, re­če, poka­zu­ju­ći na svoj stol.

 NASTAVLJA SE