Rat u Gradu

Str. 29. Odvođenja

    Već prve noći, bliže zori, došlo je nekoliko kamiona u koje je ukrcana oveća grupa ljudi koji su bili u sobama najbližim ulazu. Kamioni su se odvezli.  Odvedeni u zgradu više se nisu vratili.   Ista se stvar ponovila drugu, te slijedeću noć. Ovaj puta su se kamioni vraćali nekoliko puta. Opet su ukrcavani oni koji su bili najbliže na dohvatu. Zgrada se naglo praznila. Svaku su noć odvoženi deseci ljudi.

     U jednoj podrumskoj prostoriji su bile nekakve grede i naslagana oplata. Tu sam se uvečer zavlačio i premirući od straha krio do jutra. Jednu večer, odlazeći u svoje skrovište, ugledao sam u hodniku veliku hrpu odjeće i cipela. Netko je to u tijeku dana donio i tu nabacao. Bilo je dijelova svih mogućih odora ali i civilne odjeće. Iako ta odjeća nije bila okrvavljena, potisnuo sam želju da uzmem bolju i topliju bluzu, a ostavim onu moju od šatorskog krila. No želji da uzmem cipele – nisam odolio. Bos sam propješačio nekoliko stotina kilometara i noge su mi bile u očajnom stanju. Pronašao sam dvije jednake cipele, prilično očuvane. Uzeo sam ih i obuo. U njima ću provesti sav ostatak zarobljeništva. Da li je to bila odjeća i obuća onih koje su noću odvodili ne mogu svjedočiti. Činjenica je samo da su to bili dijelovi odora hrvatske vojske.

    Već dru­go ju­tro po do­las­ku u tu zgra­du bi­la su do­ve­že­na ko­la pu­na kru­ha. Ka­kav je to kruh bio, ne sje­ćam se. Znam sa­mo da je je­dan hljeb da­van na če­tvo­ri­cu lju­di. Vo­de je bi­lo u zgra­di, to ni­je pred­sta­vlja­lo pro­blem. For­mi­ra­le su se če­tvor­ke. Za mo­ju je kruh uzi­mao je­dan sta­ri­ji do­mo­bran i di­je­lio ga po­šte­no, ta­ko­re­kuć u mrvi­cu. To se po­na­vlja­lo sva­ko ju­tro. Me­đu­tim, na­kon sva­ko­no­ćnog odvo­đe­nja lju­di, ko­ri­sni­ka je bi­lo sve ma­nje. Sa­da je već na ko­li­ma os­ta­ja­lo dos­ta kru­ha. Ni­su ga vra­ća­li. Iz­gle­da da li­je­va ni­je zna­la što ra­di de­sna. Utrpa­va­li su hlje­bo­ve kru­ha u ru­ke onim naj­bli­ži­ma. I to bi se ka­sni­je di­je­li­lo. Te sam da­ne bio go­to­vo sit. Ono ju­tro kad su sve nas pre­os­ta­le is­tje­ra­li iz zgra­de na ces­tu, mo­glo nas je bi­ti dvi­je, tri sto­tine. Na­oru­ža­ni pra­ti­oci su ve­oma sa­vje­sno pre­tra­ži­li zgra­du da net­ko ne bi za­os­tao. Uvje­ren sam da je pret­ho­dnih no­ći odve­ze­no ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di. Os­ta­la je ne­po­zna­ni­ca za­što smo mi pre­os­ta­li amnes­ti­ra­ni.

 NASTAVLJA SE