HVALA SVIMA NA POSJETI! Nadam se da ste našli nešto zanimljivo i na ovim, u suštini teškim, ratnim stranicama. Cilj je: NEKA SE NE ZABORAVI!

Dubo

    Za tri mje­se­ca bo­rav­ka u toj so­bi is­pra­tio sam na po­slje­dnji put ba­rem pe­de­se­tak ne­sre­tni­ka jer je ri­jet­ka zo­ra osva­nu­la bez tih stra­vi­čnih zvu­ko­va. Upra­va za­tvo­ra ni­je ni po­ku­ša­va­la bi­ti dis­kre­tna, vje­ro­ja­tno je i to spa­da­lo u “va­spi­tne” me­to­de i vrši­lo do­da­tni pri­ti­sak na psi­hu onih ko­ji os­ta­ju.

    Ono ne­ko­li­ko sta­ba­la u vi­do­kru­gu pro­zo­ra oze­le­ni­lo je, pro­šlo je pro­lje­će i nas­tu­pi­lo lje­to. Zvu­ko­vi gra­da ko­ji je pu­nim plu­ćima ži­vio do­pi­ra­li su u će­li­ju i do­da­tno op­te­re­ći­va­li du­šu. Iz ne­da­le­ke gla­vne i ve­oma pro­me­tne uli­ce čes­to je do uši­ju do­pi­rao i smi­jeh dje­ce. To mi je po­se­bno te­ško pa­da­lo jer mi je mi­sli odmah skre­ta­lo ku­ći mo­me si­nu, ko­ji je na dan mo­ga uhi­će­nja upra­vo bio na­vršio dva mje­se­ca. Čes­to sam znao i bez­gla­sno za­pla­ka­ti. Mla­dost mi je pro­tje­ca­la iza re­še­ta­ka, a tek mi je bio pro­šao 24. ro­đen­dan. Tje­šio sam se miš­lju da ću, kad-tad, ipak bi­ti slo­bo­dan. Ti­su­će, de­se­ci ti­su­ća mo­jih vršnja­ka umrli su i pri­je ne­go su po­če­li ži­vje­ti. Nji­ho­vu su mla­dost pro­gu­ta­le bez­bro­jne ja­me i ma­so­vne gro­bni­ce. Me­ni je ba­rem po­klo­nje­na ova far­sa od su­đe­nja.

    Da­ni su je­dno­li­čno pro­la­zi­li; iz mo­je so­be su lju­di odla­zi­li, a smje­nji­vali su ih no­vi, ugla­vnom is­tog pro­fi­la. Do­bros­to­je­ći se­lja­ci, ure­dno op­skrblji­va­ni pa­ke­ti­ma hra­ne od ku­ća. Ka­ko sam vre­me­nom uspio za­klju­či­ti, okrivlje­ni su bi­li, ba­rem ve­li­ka ve­ći­na, kao ja­ta­ci če­tni­ka ko­ji su se još kri­li po šu­ma­ma. Ka­ko ni da­lje ni­sam do­bi­vao pa­ke­te, bio sam upu­ćen sa­mo na za­tvor­sku hra­nu. Ima­ju­ći vlas­ti­tu, mno­gi mo­ji su­dru­go­vi odbi­ja­li bi pri­mi­ti di­je­lje­nu za­tvor­sku hra­nu pre­pu­šta­ju­ći svoj obrok me­ni. Pri­hva­tio sam te da­ro­ve jer su me održa­va­li u ka­kvoj ta­kvoj kon­di­ci­ji. Naj­go­re je bi­lo s du­ha­nom jer u to­me nit­ko ni­je bio da­rež­ljiv, a ja ni­sam htio pro­si­ti. Ipak, sva­ki bih dan do­bio dvi­je-tri ci­ga­re­te ko­je sam on­da šte­dlji­vo pu­šio, pa­le­ći ih i na­kon ne­ko­li­ko di­mo­va opet ga­se­ći. Su­mnjam da je it­ko u će­li­ji znao mo­je ime. Ka­ko sam bio da­le­ko naj­mla­đi, od stra­ne stra­žara sam bio za­du­žen da pri­mam kruh i hra­nu za ci­je­lu će­li­ju. Iz ne znam kojeg ra­zlo­ga stra­žar me je zvao stu­den­tom. To su ka­sni­je pri­hva­ti­li i dru­gi stra­ža­ri, a uz njih i mo­ji sus­ta­na­ri. Va­ljda je po pri­mi­ti­vnoj mi­lici­onar­skoj psi­ho­lo­gi­ji za­tvo­ra mo­gao do­pas­ti sa­mo se­ljak i ka­kav glu­pistu­dent.

 NASTAVLJA SE

     U toj sam so­bi pro­veo sli­je­de­ća tri mje­se­ca. To je svim mo­jim “sus­ta­na­ri­ma” bi­lo ve­oma ne­obi­čno jer je u pra­vi­lu su­đe­nje za­ka­zi­va­no tje­dan, naj­vi­še dva, po oko­nča­nju is­tra­ge. S ob­zi­rom na ve­li­ku pro­me­tnost ni­sam se ni s kim ni zbli­žio. Ve­ći­nom su to bi­li sta­ri­ji lju­di, svi s Manj­ače, za vri­je­me ra­ta izra­zi­to če­tni­čkog kra­ja. Bi­la je stvar do­brog od­go­ja ni­ko­ga ne pi­ta­ti za­što je op­tu­žen. To­ga se ova mo­ja ga­le­ri­ja Ko­či­će­vih Da­vi­da Štrba­ca pri­drža­va­la. Tek iz uspu­tnih pri­mje­dbi mo­glo se ra­za­zna­ti da smo svi ne­vi­ni.

    Pro­zor mog no­vog bo­ra­vi­šta gle­dao je na za­tvor­sko dvo­ri­šte gdje je po ci­je­li dan bi­lo ve­oma pro­me­tno. Vi­dje­la se ula­zna ka­pi­ja, je­di­ni put izlas­ka iz za­tvo­ra. Čes­to vi­re­ći kroz pro­zor, a za­ to vri­je­me je uvi­jek net­ko sta­jao pred vra­ti­ma le­đi­ma po­kri­va­ju­ći “špi­jun­ku”,  oba­ve­zno u 9 sa­ti i oko po­dne, bio sam oče­vi­dac mno­gih do­ga­đa­nja. U ta se vre­me­na odla­zi­lo i vra­ća­lo sa su­đe­nja. Obi­čno gru­pe od oko 10 lju­di. Svi­ma su ru­ke bi­le ve­za­ne li­si­ca­ma. Do su­da se išlo pje­ši­ce kroz naj­stro­ži cen­tar gra­da. I na po­vrat­ku sa su­da svi su bi­li ve­za­ni bez ob­zi­ra na vi­si­nu pre­su­de. No, pos­toja­la je je­dna ni­jan­sa. Oni ko­ji­ma su u po­vrat­ku ru­ke bi­le ve­za­ne na le­đi­ma bi­li su osu­đe­ni na smrt. U ri­jet­ko ko­joj gru­pi ni­je bi­lo ta­kvih. Ti su ne­sre­tni­ci odvođe­ni u po­drum gdje ih je za­tvor­ski ko­vač oki­vao u lan­ce (na ru­ka­ma) i bu­ka­gi­je (na no­ga­ma). Smje­šta­ni su u po­se­bne će­li­je, u za­tvor­skom žar­go­nu “smrtne”. Iz njih su i odvo­đe­ni na put bez po­vrat­ka.

 NASTAVLJA SE

NASTAVLJA SE

     Po­mi­sli­vši da op­tu­žbu na su­đe­nju ne­će bi­ti te­ško opo­vrgnu­ti, odlu­čio sam “su­ra­đi­va­ti” sa islje­dni­kom. Pri­hva­tio sam igru za­mo­li­vši ga da on for­mu­li­ra mo­je pri­zna­nje jer su mo­ja sje­ća­nja ma­glo­vi­ta i kon­fu­zna. Po­hva­lio je mo­ju ra­zu­mnost i ve­li­ko­du­šno me po­čas­tio ci­ga­re­tom. Pi­sme­ne do­ka­ze ni­je ni­ti spo­mi­njao ni­ti po­ka­zi­vao jer ih, ako ne bi bi­li fal­si­fi­kati, ni­je ni mo­gao ima­ti. U sve­ga ne­ko­li­ko re­če­ni­ca, u sva­đi s gra­ma­ti­kom i in­ter­pun­kci­ja­ma, skle­pao je mo­je pri­zna­nje ko­je sam spre­mno po­tpi­sao. Do­bio sam još ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta i par drva­ca ži­gi­ca i vra­ćen u će­li­ju.

     Opet su pro­la­zi­li da­ni u sa­mi­ci, si­vi, je­dno­li­čni, ispu­nje­ni bes­kraj­nim ko­ra­ča­njem od zi­da do zi­da i oče­ki­va­njem os­ku­dnih obro­ka ko­ji su glad još vi­še po­ja­ča­va­li. Po­sli­je prvog pa­ke­ta ni­sam do­bio vi­še ni­šta. Dne­vno sam do­bi­vao čet­vrti­nu ku­ku­ru­znog kru­ha i dva pu­ta ne­ku ri­jet­ku to­plu te­ku­ći­nu ne­de­fi­ni­ra­nog sa­drža­ja. Ri­jet­ko kad bih na dnu zdje­le na­šao ko­ma­dić re­pe ili krum­pi­ra ili još ri­je­đe zrno gra­ha. Ko­li­ko sam bio gla­dan ne­ka pos­vje­do­či sli­je­de­će. Sva­kog tje­dna, je­dan­put, za­tvor­ski bri­co nas je bri­jao. Je­dan po je­dan odvo­đen je u pra­onicu i tu stru­gan tu­pim bri­tva­ma. U je­dnom uglu je bi­la ve­li­ka drve­na ki­bla za otpat­ke u ko­ju je bri­co otre­sao obri­ja­ne dla­ke i sa­pu­ni­cu. U tu is­tu ki­blu su za­tvo­re­ni­ci iz za­je­dni­čkih so­ba ba­ca­li otpat­ke hra­ne. U ve­li­koj ve­ći­ni su to bi­li sta­ri­ji se­lja­ci ko­ji su po za­vršet­ku is­tra­ge, a če­ka­ju­ći su­đe­nje, pri­ma­li od ku­će pa­ke­te. Vje­ro­ja­tno lo­ših zu­bi­ju ni­su mo­gli žva­ka­ti tvrdu ko­ru po­ga­ča. Te su ko­re za­vrša­va­le u ki­bli. Je­dno ju­tro kad sam bio odve­den na ju­tar­nje pra­nje ugle­dao sam te ko­re u ki­bli. Po nji­ma je bi­la sa­pu­ni­ca od pret­ho­dnih bri­ja­nja. Zgra­bio sam ne­ko­li­ko naj­ve­ćih ko­ma­da, ispod sla­vi­ne sprao s njih sa­pu­ni­cu i strpao ih u nje­dra. U će­li­ji sam ih da­ni­ma, škrta­re­ći sam pre­ma se­bi, si­sao, bes­kraj­no po­la­ko žva­kao i sa ža­lje­njem gu­tao. Sti­dio sam­ se sam se­be, no glad je bi­la ja­ča i po­nos je gu­bio bit­ku. Po­bi­je­dio je ani­mal­ni in­stin­kt samo­održanja. Sa­mo­sa­ža­lje­nju tu ni­je bi­lo mjes­ta, tre­ba­lo je sa­ču­va­ti sve du­še­vne i tje­le­sne sna­ge za ono što ni­je iz­vje­sno, ali je kao mo­gu­ćnost pos­to­ja­lo.

NASTAVLJA SE

     Mno­go go­di­na ka­sni­je u ru­ke mi je do­šla zbor­nikľknji­ga, ko­ju je pri­re­dio Ma­to Dža­ja, di­re­ktor Mu­ške gi­mna­zi­je u Ba­njoj Lu­ci, pod na­slo­vom: Re­al­ka i gi­mna­zi­ja u Ba­njoj Lu­ci 1895-1975. U tom zbor­ni­ku je pri­log pro­fe­so­ra Vla­di­mi­ra Bla­ško­vi­ća u ko­je­mu, opi­su­ju­ći ra­tna zbi­va­nja i pri­li­ke na gi­mna­zi­ji, o su­đe­nju sko­jev­ci­ma pred us­ta­škim pri­je­kim su­dom ka­že slij­ede­će:

 ”U bje­so­mu­čnom di­vlja­nju ‘Us­ta­ške nad­zor­ne slu­žbe’ bi­lo je uha­pše­no de­se­tak sre­dnjo­ško­la­ca, me­đu nji­ma i ne­ko­li­ko uče­ni­ka Mu­ške gi­mna­zi­je. Is­tra­žni pos­tu­pak odvi­jao se u zna­ku po­oš­tre­ne za­tvor­ske tor­tu­re… Te us­ta­ška is­tra­ga amo, te ‘Zan­za­ra’ ta­mo, i bo­ga­mi u ožuj­ku 1943. na­šlo se pred us­taš­kim pri­je­kim su­dom de­set ba­njo­lu­čkih sre­dnjo­ško­la­ca… Ni­ma­lo be­za­zle­na ni la­ka op­tu­žni­ca bi­la je po­di­gnu­ta pro­tiv Sa­ve Mar­ko­vi­ća i drugova… a od gimnazijskih srednjoškolaca i članova Zan­za­re’ Vla­do Di­jak… Me­đu svje­do­ci­ma što ih je pre­dlo­ži­la obra­na bi­ja­smo i dvo­ji­ca pro­fe­so­ra… Od os­ta­lih svje­do­ka do­bro se još sje­ćam “zan­za­ra­ša” Vje­ko­sla­va La­si­ća zva­nog ‘regi­na Ju­ca’, či­ji su du­ho­vi­ti od­go­vo­ri na­smi­ja­li pre­pu­nu su­dni­cu.”

 NASTAVLJA SE

    Aljoša Nikolić bio je jedan od organizatora obrane Dubrovnika i zapovjednik Odreda naoružanih brodova (ONB) koji su tijekom agresije na jug Hrvatske svojim brzim gliserima probijali pomorsku blokadu ondašnje Jugoslavenske mornarice te Dubrovnik opskrbljivali lijekovima, hranom i ratnim materijalom i sukobljavali se sa neusporedivo nadmoćnijim topovnjačama i raketnim čamcima JRM-a. Pod zapovjedništvom Nikolića pripadnici ONB-a, pretpostavljajući da će jugoslavenska vojska napasti i dubrovačko područje, već u ožujku 1991. godine započeli su pripreme za obranu izranjajući iz mora zaostale mine iz II. svjetskog rata kod Lokruma da bi se od njihovih punjenja u Tvornici ugljeno – grafitnih proizvoda (TUP) izrađivale nove mine, među kojima i legendarne ‘Televizije’. U brodogradilištu Mokošica u ljeto iste godine za potrebe ONB-a oklopljen je i naoružan gliser koji je prije oduzet švercerima te je pod imenom ‘Sveti Vlaho’ 23. rujna 1991. godine kao prvi hrvatski ratni brod porinut u more i to u trenutku kada je uvedena pomorska blokada Dubrovnika. Među brojnim akcijama koje su u ratu izveli treba naglasiti da su pod zapovjedništvom Aljoše Nikolića pripadnici ONB-a prvi ušli u još uvijek okupirano Slano, uoči dolaska gardijskih brigada Hrvatske vojske na dubrovačko područje. Zbog iznimnih zasluga u obrani Dubrovnika Odred naoružanih brodova 1992. godine, odmah po oslobađanju dubrovačkom područja dobio je prestižnu nagradu za podvige na moru, ‘Plavu vrpcu Vjesnika’.

    Sli­je­de­ćih sam da­na ra­zmiš­ljao što će da­lje bi­ti. Da ću bi­ti je­dnos­ta­vno, uz is­pri­ku, pu­šten na slo­bo­du ni­sam ni tre­nut­ka po­vje­ro­vao. Bio sam zbu­njen i odlu­čio se na­oru­ža­ti strplje­njem. Ne­što se ipak mo­ra do­go­di­ti. I za­is­ta, na­kon de­se­tak da­na, glu­ho do­ba no­ći, uda­rac no­gom i odla­zak na sa­slu­ša­nje. No­vi islje­dnik, u vojni­čkoj odo­ri, ni­žeg či­na. On - pre­ma či­nu. Ni­zak, zbi­jen, nis­kog če­la i bi­kov­skog vra­ta, ru­čur­di po­put pe­kar­skih lo­pa­ta. U za­dri­glom li­cu si­tne vo­dnji­ka­ve oči, de­be­le crna­čke usne. Neo­bri­jan, ve­li­kih po­doč­nja­ka. Na­kon što me je pro­mo­trio, za­po­če mo­no­log ču­dnim, vi­so­kim pis­ka­vim gla­som . Ovo mi, re­če, da sam bio po­tpu­no is­kren, ni­je tre­ba­lo. Jest, su­ra­đi­vao sam, ali ne do­kra­ja. Sto­ga je on pri­si­ljen da iz me­ne is­tje­ra os­ta­tak is­ti­ne, da oso­bno ne­ma ni­šta pro­tiv me­ne, da sam mu čak sim­pa­ti­čan ali… bla-bla-bla… slu­šao sam ga i raz­gle­dao so­bu tra­že­ći oči­ma “va­spi­tna sred­stva”. U je­dnom uglu, pri­slo­nje­no uz zid, bi­lo je ne­ko­li­ko šta­po­va po­put drški od me­tle. Ako je to sve, do­bro je. Iza­šao sam ja i s go­rim na kraj. U je­dnom mi tre­nut­ku pro­dre u svi­jest spo­zna­ja da moj no­vi islje­dnik go­vo­ri o ne­ka­kvoj ši­fri. Sva­ki agent UNS-e imao je svoj pse­udo­nim ili ši­fru, mo­rao sam je da­kle ima­ti i ja. Što sad? Vi­še ne po­ma­že pri­ča o sla­bom pa­mće­nju, kon­spi­ra­ti­vno ime ili ono što on pod ši­from mi­sli ni­sam mo­gao la­ko za­bo­ra­vi­ti. Bo­že po­mo­zi, bit će ba­ti­na kao ki­še.

    Ka­ko sam zbu­nje­no šu­tio, moj “du­še­bri­žnik” do­hva­ti je­dan držak i po­če me nji­me “obra­đi­va­ti” sve dok ga ni­je pre­tvo­rio u si­tniš za po­tpa­lu. Bu­bnja­lo je po gla­vi, po le­đi­ma i no­ga­ma. Bo­lje­lo jest, ali ni bli­zu bo­li od uda­ra­ca onom gu­me­nom pa­li­com. Na­kon tih ne­ko­li­ko mi­nu­ta, za me­ne ci­je­le vje­čnos­ti, sjeo je za stol, do­zvao stra­ža­ra i vra­tio me u će­li­ju s upu­tom da do­bro ra­zmi­slim jer će­mo se us­ko­ro opet vi­dje­ti.

NASTAVLJA SE

    Ne­ko­li­ko je da­na bi­lo za­ti­šje. Ma­lo sam se odmo­rio i pri­ku­pio sna­gu. I on­da, prvi put usred da­na, po­zvao me je is­tra­ži­telj i prio­pćio mi je da je is­tra­ga za­vrše­na i da će mi bi­ti su­đe­no. Vra­tio sam se u će­li­ju i već na­kon mi­nutu-dvi­je po me­ne je do­šao stra­žar, sta­vio mi li­si­ce na ru­ke i spro­veo me pje­ši­ce gla­vnim uli­ca­ma Ba­nje Lu­ke u dru­gi za­tvor zva­ni “Crna ku­ća”. Pri­je ra­ta to je bi­la ka­zni­oni­ca, lo­ci­ra­na go­to­vo u stro­gom sre­di­štu gra­da ne­da­le­ko ču­ve­ne Fer­ha­di­ja dža­mi­je. Tu sam uba­čen u sa­mi­cu i vri­je­me je sta­lo.

    Go­to­vo mje­sec da­na sa mnom nit­ko ni­je pro­go­vo­rio ni­ti je­dnu je­di­nu ri­ječ. Vi­đao sam sa­mo stra­ža­ra ko­ji me je pu­štao na pra­nje i praž­nje­nje “ki­ble” te dje­li­te­lja hra­ne ko­ji ni­je po­di­zao po­gled. Va­ni je bio sni­jeg, bi­lo je ve­oma hla­dno jer gri­ja­nja ni­je bi­lo. Po ci­je­li dan i do­bar dio no­ći us­traj­no sam ko­ra­ci­ma pre­mje­ra­vao će­li­ju, pra­vio čuč­nje­ve i mla­ta­rao ru­ka­ma za­gri­ja­va­ju­ći se ba­rem na taj na­čin.

    19. si­ječ­nja 1950. go­di­ne, na­kon do­ru­čka (ma­lo crne to­ple te­ku­ći­ne) izve­den sam na sud. Dok sam u ho­dni­ku če­kao da do­đem na red, pris­tu­pio je je­dan go­s­po­din i re­kao da je moj od­vje­tnik. Bio je to Ab­du­se­lam Ba­la­gi­ja, ko­je­ga se sje­ćam s pu­nom za­hval­noš­ću. Uči­nio je sve što je mo­gao da mi po­mo­gne. U su­dni­ci se sve sve­lo na či­ta­nje op­tu­žni­ce na­kon če­ga ju je od­vje­tnik ospo­rio re­ka­vši da sam po njoj već su­đen 1946. go­di­ne i pra­vo­mo­ćnom pre­su­dom Voj­nog su­da 38. di­vi­zi­je oslo­bo­đen op­tu­žbe. Za­hti­je­va mo­je tre­nu­ta­čno oslo­ba­đa­nje i pu­šta­nje na slo­bo­du. Izve­den sam iz su­dni­ce i na­kon de­se­tak mi­nu­ta po­no­vno uve­den. Pri­opće­no je da se su­đe­nje pre­ki­da a da će­mo o nas­tav­ku bi­ti oba­vi­je­šte­ni. Opet uobi­ča­je­ne li­si­ce, pro­laz gra­dom i ve­li­ko izne­na­đe­nje. Na por­ti za­tvo­ra če­ka me ove­ći pa­ket.

NASTAVLJ ASE

    Što će stranci misliti? Večina nažalost neće shvatiti da je to ratna rana, možda promisle da mi tako bužamo rupe? Znači trebalo bi im objasniti… Da, trebalo bi ih povesti u onaj muzej u Mlinima, ili Kuparima, ili gdje li je već… I tamo svakako treba staviti i ovu sliku, jer govori puno jezika, kad se objasni o čemu je riječ. Autoru hvala na dobrome oku i dozvoli da objavim. Zaboravio sam reći: stup je u Župi, u Mlinima.